Bla Bla brend: pravo, moda i bicikl

Kreativni brend koji ima šta da kaže: Bla Bla Bow Tie je osveženje koje se provuklo "ispod radara" na crvenom tepihu ovogodišnjeg "Biciklana festa". Radovi obuhvataju autentične leptir mašne i odeću, ali i detaljan dekupaž bicikla koji Danijela "Bla Bla" Popović vozi. Uprkos ponuđenoj modnoj stipendiji u Milanu, odlučila se za studije prava u Novom Sadu. U jednom dahu donosimo priču o trouglu prava, mode i bicikla.   

 

Milano i dedin bicikl

Radila sam u školi uvek više nego što treba. Ako na praksi treba sašiti suknju, sašiću suknju, haljinu i mašnu. Trudila sam se, nije mi bilo teško. U trećoj godini svidelo mi se pravo. Trebalo je da nastavim da studiram u Milanu, dobila sam stipendiju. Meni se svidelo pravo... Kada ne mogu da učim ili kada se završi ispitni rok šijem. Otvaram mašinu i šijem. Dosadno je uvek šiti isto, pa sam rešila da proširim.

Počela sam da se bavim dekupažom. Drugarica mi je rekla da se održava radionica dekupaža, a volim da probam nešto novo. Palo mi je na pamet da uradim bicikl. Nakon 3-4 časa dekupaža rešila sam da uradim to. Treba krenuti od nečeg manjeg, ali sam krenula od bicikla. Imam stari bicikl, dedin. Hteo je da ga baci, ali sam rekla "ja ću to da sredim". Sastavila sam ga, baš je bio zarđao i star, šmirglala, doterala, pa sam radila dekupaž... trebalo mi je par meseci, jer sam uporedo učila. To mi je bila relaksacija, kao hobi projekat. Malo po malo. Pomogla mi je Jelena sa seckanjem salveta. Na kraju kako smo završili dekupaž, prešli smo na detalje. Sve smo obmotavale, da bude drugačije.

Motivi za dekupaž mi je bilo cveće. Volim proleće i šarenilo. Dugo sam tražila korpu kakva mi se dopada i nisam mogla da je nađem, pa sam stavila klasičnu. Ne volim da kupujem, ne zato što neću da trošim pare, već kada znam da mogu da napravim onda ću da napravim. Vidim nešto što mi se dopada, nađem materijal i – napravim. Tako je nastala bicikleta. Zove se bicikleta jer se tako kaže na portugalskom, svideo mi se taj naziv, drugačiji je.

Ulog

Bilo je baš skupo. Nisam izračunala tačno, ali sudeći po mojim roditeljima bilo je. Oni tvrde da je mnogo i da sam mogla kupiti novi. Najviše je izašla priprema za dekupaž. Farba, šmirglanje i priprema. Ostalo se svelo na pet salveta i lakove. Više su me izašli kanapi za ukrašavanje i dodavanje, malo po malo... odricala sam se, nisam kupovala neke stvari, ulepšavala sam detalje. Kao biznis plan.

Na fakultet idem biciklom i svi znaju da je moj. Prepoznatljiva sam na fakultetu po oblačenju, svi me znaju. Jedan profesor koji je tada odlazio u penziju, dok sam otključavala rekao je da je lep bicikl, pitao se kako sam to uradila, pa smo pola sata pričali. Bilo mu je zanimljivo da nekome ide i to i pravo. Profesori me podržavaju.

Pravim i leptir mašne. Nakon vežbi nekada odem u centar, pa ih prodajem. Kolege pitaju šta je to, pa se zainteresuju, da li može za apsolventsko veče i slično. Pravim platnene i dekupažirane. Vole to, nisu toliko formalne, drugačije izgleda. Počela sam da nosim mašne kada sam upisala pravo, videla sam kako koleginice vole strogo poslovno. Ne volim formalnosti. Nisam htela da se uklopim. Da ne štrčim toliko i da ne odustanem od sebe, prilagodila sam formalnost sebi. Da ne štrčim. Sada su već svi navikli. Kad obučem nešto sa dres kodom, obučem se, ali uvek zadržavam detalj koji se tiče mene. Zadovoljna sam, ljudi se naročito interesuju preko interneta. Mašnama sam odlučila da se bavim profesionalno. Prijatelji znaju da umem da šijem, pa su me pitali da li znaš da sašiješ... onda obično kažu „znam da znaš, nego da li možeš da mi sašiješ...“. U inostranstvu imam prijatelje koji me podržavaju i finansiraju: pošalji nama, mi ćemo to da raširimo. Na razmenama studenata poklonim mašne. Posle obično dolaze poruke „možeš i meni ovako ili onako“. Studentske organizacije koje imaju svoj logo ili svoju boju su zainteresovane da im napravim više takvih mašni.

Bicikleta

Dok nisam napravila moju bicikletu nisam obraćala pažnju. Razumela sam da ljudima bicikl služi kao prevozno sredstvo i ništa više. Međutim vidim da ima ljudi kojima bicikl nije samo prevozno sredstvo. Kao što neki ljudi vole motore i automobile pa se trude da imaju što bolje, tako i neki ljudi ukrašavaju svoje korpe, stavljaju cveće i slično. To mi je sada sve interesantnije. Sa dosta ljudi na semaforu dok čekam započnem priču o biciklima, lepi su, koliko koštaju, kako ih napraviti itd. Ljudi obično kupe bicikl, a na pitanje da li mogu nešto doraditi kažu uglavnom „kada budem imao vremena“. Uglavnom naiđem na oduševljenje. Prvo kažu da sam mlada, jer misle da je mladima samo cilj da se provode, izlaze, da ništa ne rade, pa ih iznenadi da vide da sam nešto sama uradila. Neke devojke iz Austrije su me pitale da slikaju bicikl i mene.

Jelena

Jelena ima deset godina. Kad god završi domaći, živimo kuća do kuće, ona pita da li može kod mene i dođe i zajedno nešto pravimo. Nekada je mama pošalje sa knjigom, kada uči za kontrolni, pa malo uči, malo šijemo. Tako nas dve učimo prirodu i društvo i šijemo. Ona voli životinje. Imam i jednu prijateljicu kada su me tagovali na reviji, rekla je „hoću i ja takav“. Nije problem, možemo zajedno... ali pitanje je vremena. Ja u tome stvarno uživam. Ali bojim se nekad da se ne udaljim od prava. Ne mogu da se vežem za nekog i da radim za nekog. Sama sebi diktiram vreme i tempo, to mi baš dosta znači. Kontaktirala me je jedna američka kompanija koja pravi trenerke. Nije da neću i ne mogu, već ne smem.

Ako počnem neću stati. Mogu da pomognem povremeno, ali ne mogu da se vežem.

Prepreke

Šta je najteže? Znam da bicikl rastavim, ali ne i da ga sastavim. Da li je dovoljno stegnuto, da li će se raspasti ili ne... ali mi je pomogao kum koji ima servis za bicikle. Nekada je trenirao biciklizam. On mi je pomogao da ga sastavim, jer sam u međuvremenu pogubila pola šrafova. Došla sam i donela glavne delove i tri-četiri šrafa. „Kume to je što je...“
Jedan dan sam radila jedno, drugi dan drugo, šrafovi ostanu na prozoru, pa mama odnese... Moj utisak je da bicikli služi kao prevozno sredstvo i da nema tu previše mode. Svaki bicikl je lep, ali razlika je u tome da li je neko sam to radio ili je kupio i šta se više ceni.

Motiv

Volim ples i šetnju. Kada je lepo vreme onda bicikletom. Meni je život inspiracija. Životne situacije koje drugi proživljavaju i koje ja proživim nekako mi daju neku inspiraciju. Ova suknja i mašna, karta sveta. Podsećaju me na prijatelje, imam dosta prijatelja sa svih strana sveta, svih kontinenata. Kada sam želela nešto što će da objedini sve to, sve prijatelje na jednom mestu, napravila sam mašnu. Pokažem prstom i kažem „ovde imam prijatelja, ovde, ovde, ovde...“. Bukvalno mi je život inspiracija. Prijatelji. Ljudi. Muzika. Volim rad Srđana Švelje. Drugačiji je, ne obraća pažnju na druge, ne prilagođava se nikome. On je svoj. To prepoznajem i u sebi. Sviđaju mi se njegovi radovi. Od ničega pravi nešto i tu vidim nešto zajedničko. Na svetskoj sceni, Prada. Kod nje je sve šareno, sve je slobodno.